MATHIEU-MOHIN AND CLERFAYT v. BELGIUM

• Judgment Date: 02 March 1987
• ECLI: ECLI:CE:ECHR:1987:0302JUD000926781
• Respondent State: Bélgica
• Date: 02 March 1987
• Application Number: 9267/81
• Court: Plenary (European Court of Human Rights)
• Counsel: N/A
• Applied Rules: P1-3;14+P1-3;14
• Official Gazette Publication: [object Object]

MATHIEU-MOHIN И CLERFAYT против БЕЛГИЈЕ

Пресуда од 2. марта 1987. године

НЕЗВАНИЧНИ РЕЗИМЕ И ИСТОРИЈАТ ПРЕДМЕТА

А. Основне чињенице

У вријеме када су уложили представку Комисији, подносиоци представки су становали у административном дистрикту Halle-Vilvoordeu, у фламанској регији – гђа Lucienne Mathieu-Mohin у Vilvoordeu и г. Georges Clerfayt у Sint-Genesius-Rodeu. Пошто су били изабрани на непосредним изборима одржаним на основу општег права гласа, у изборној регији Brussels, у којој се налазе и Vilvoorde и Sint-Genesius-Rode, били су чланови Сената односно Представничког дома, чији је још увијек члан г. Clerfayt.

На основу тренутне легислативе, административна регија Halle-Vilvoorde спада у “регију у којој се говори холандски језик” и у “фламанску регију”, и због тога је у надлежности фламанског савјета. фламански савјет има легислативна овлашћења везана за “регионална” питања и питања “Заједнице”, док одговорности Walloniae за регионална питања почивају на Регионалном савјету Walloniae, а питања Заједнице су – сем оних везаних за општине “регија у којима се говори њемачки језик” у надлежности Савјета Француске заједнице.

На основу Посебног закона о институционалним реформама од 8. августа 1980. године, фламански савјет се, у прелазном периоду, који је почео 1981. године и још увијек није завршен, састоји од чланова група у Представничком дому и у Сенату који говоре холандски језик. Да би неко припадао једној од ових група, представник или сенатор који је изабран у изборној регији Brusselsa, морао је да изабере да полаже парламентарну заклетву на холандском језику. Гђа Mathieu-Mohin и г. Clerfayt су, међутим, своје заклетве положили на француском језику.

Стога, као бирачи, бројни становници који говоре француски језик, а који живе у општинама које припадају административној регији Halle-Vilvoorde, могу да бирају само кандидате који говоре холандски језик за фламански савјет, или било која лица која говоре француски језик и која се сагласе да се придруже холандској језичкој групи у њиховом Дому, са свим оним што из тога слиједи у израчунавању посебне већине, која је у одређеним случајевима прописана Уставом, од реформи 1970. и 1980. године. Као изабрани представници, кандидати који говоре француски језик не могу да буду чланови фламанског савјета уколико своју заклетву положе на француском, на шта они имају право. Подносиоци представки наводе да су жртве дискриминације и у поређењу са гласачима који говоре холандски и са изабраним представницима у тим општинама.

B. Поступак пред Комисијом за људска права

Жалбу, која је поднесена 5. фебруара 1981. године, Комисија је 12. јула 1983. године прогласила дјелимично прихватљивом. У свом извјештају од 15. марта 1985. године, Комисија је закључила:

1) са десет гласова према једном, да је постојало кршење члана 3 Протокола бр. 1 у односу на подносиоце представки као бираче и

2) да није било потребно да се предмет разматра са становишта члана 14 Конвенције, нити да се испитује да ли је постојало кршење права подносилаца представки као изабраних представника.

Комисија је предмет прослиједила Суду 11. јула 1985. године.

ИЗВОД ИЗ ПРЕСУДЕ

ПРАВО

I. НАВОДНА ПОВРЕДА ПОСЕБНО РАЗМАТРАНОГ ЧЛАНА 3 ПРОТОКОЛА бр. 1

44. Подносиоци представки су се жалили у два смисла у односу на дио 29(1) Посебног закона 1980. године, који тренутно уређује питање чланства у фламанском савјету (в. став 31 горе). Као прво, навели су да овај закон у пракси не омогућава гласачима са француског говорног подручја из административне регије Halle-Vilvoorde – која потпада под територију фламанске регије, али чини један сталан изборни округ са двојезичким админситративним дистриктом Brusselsa (в. ставове 37 и 38) – да за фламански савјет именује представнике са француског говорног подручја, док бирачи који говоре холандски језик могу да именују представнике са холандског говорног подручја (в. став 39 тачка 4, горе). Друго, навели су да овај закон спречава било којег парламентарца изабраног у том изборном кругу, а који станује у једној од општина административне регије Halle-Vilvoorde, да буде члан Фламанског савјета ако је припадник Француске говорне групе у Представничком дому или Сенату, и да је ово препрека са којом се не сусрећу изабрани представници из холандске језичке групе са пребивалиштем у једној од тих општина (в. став 39 горе).

Према гђи Mathieu-Mohin и г. Clerfaytu, ово представља кршење члана 3 Протокола бр. 1, који предвиђа:

"Високе стране уговорнице се обавезују да у примјереним временским размацима одржавају слободне изборе тајним гласањем, под условима који обезбјеђују слободно изражавање мишљења народа при избору законодавних органа."

45. Комисија је прихватила суштину аргумента подносилаца представки. Влада га је одбила, истичући да представник са француског говорног подручја из изборног округа Brusselsa, који има пребивалиште у Halle-Vilvoorde, може да буде члан фламанског савјета и представља своје бираче уколико је своју парламентарну заклетву положио на холандском језику (в. ставове 16, 31 и 39, трећа тачка горе). Влада је, такође, истакла привременост и природу ситуације на коју се представка односи (в. ставове 14, 21, 24, 28 и 29 горе).

А. Тумачење члана 3 Протокола бр. 1

46. Пошто се по први пут од Суда тражи да одлучи о представкама на основу члана 3 Протокола бр. 1, Суд сматра да је неопходно да укаже на значење које се придаје том члану у контексту овог предмета.

47. Према Преамбули Конвенције, основна људска права и слободе се најбоље одржавају “ефикасном политичком демократијом”. Пошто садржи карактеристичан принцип демократије, члан 3 Протокола бр. 1 је, сходно томе, од великог значаја у систему Конвенције.

48. Тамо гдје су у скоро свим другим самосталним одредбама Конвенције и Протокола бр. 1, 4, 6 и 7 коришћене ријечи “свако има право” или “нико не треба”, у члану 3 је употријебљена фраза "високе стране уговорнице се обавезују”. Понекад из овог може да се закључи да се на основу овог члана не заснивају индивидуална права и слободе “непосредно гарантоване сваком” у оквиру надлежности страна уговорница (в. пресуду од 18. јануара 1978. године у предмету Ирска против Велике Британије, серија А бр. 25, стр. 91, став 239), него само ствара обавезе између држава.

Када би то било тако, представке гђе Mathieu-Mohin и г. Clerfayta, које су уложене Комисији, не би биле прихватљиве с обзиром да – на основу члана 25 Конвенције – само оно лице која тврди да је жртва повреде неког од својих права или слобода може да поднесе представку Комисији.

49. Овакво рестриктивно тумачење не може да се прихвати. Сходно својој преамбули, Протокол бр. 1 гарантује “групно спровођење одређених права и слобода који нису укључени у I дио Конвенције”; штавише, члан 5 Протокола предвиђа: “међу високим странама уговорницама, одредбе чланова 1, 2, 3 и 4 ... треба да се сматрају додатним члановима Конвенције”, чије се одредбе – укључујући члан 25 – “сходно томе и примјењују”. Поред тога, преамбула Протокола бр. 4 се позива, inter alia, на “права и слободе” које су заштићене “члановима 1-3” Протокола бр. 1.

Ни travaux préparatoires Протокола бр. 1 не откривају намјеру искључивања права појединачног подношења представки сходно члану 3, упркос томе што је дуже времена постојала идеја – која је на крају била напуштена – о изузимању овог питања из надлежности Суда. Travaux préparatoires Протокола бр. 1 се често односи на “политичку слободу”, “политичка права”, “политичка права и слободе појединца”, “право на слободне изборе” и на “право на избор”.

50. Стога – и све странке пред Судом су се сложиле у овом питању - нијансирање у формулацији члана 3. унутар државе не одражава суштинску разлику у односу на друге одредбе Конвенције и Протокола. Чини се да разлог за ово више почива на жељи да се прида већа озбиљност преузетим обавезама и на чињеници да примарна обавеза на овом подручју није обавеза уздржавања или немијешања, као што је то са већином грађанских и политичких права, него обавеза државе да донесе позитивне мјере за “одржавање” демократских избора.

51. У погледу природе права која су садржана у члану 3, став Комисије се мијењао. Од идеје “институционалног” права на одржавање слободних избора (одлука о прихватљивости представке бр. 1028/61, од 18. септембра 1961. године, у предмету X против Белгије, Годишњак Конвенције, дио 4, стр. 338) Комисија се преоријентисала на концепт “универзалног права гласа” (в. посебно одлуку о прихватљивости представке бр. 2728/66 од 6. октобра 1967. године у предмету X против Савезне Републике Њемачке, оп. цит., дио 10, стр. 338) а након тога, као посљедица, на концепт субјективних права на учешће – на “право гласа” и “право да се буде биран на изборима за законодавне органе” (в. посебно одлуку о прихватљивости представки бр. 6745-6746/76, од 30. маја 1975. године, у предметима W, X, Y и З против...