Lopez Ostra v Spain

• Jurisdiction: Derecho Internacional
• Court: European Court of Human Rights
• Judgment Date: 09 December 1994
• ECLI: ECLI:CE:ECHR:1994:1209JUD001679890
• Application Number: 16798/90
• Date: 09 December 1994
• Respondent State: España
• Counsel: N/A
• Applied Rules: 3;8;8-2;8-1;35;35-1;41;34
• Official Gazette Publication: [object Object]

LÓPEZ OSTRA против ШПАНИЈЕ

Пресуда од 9. децембра 1994. године

НЕЗВАНИЧНИ РЕЗИМЕ И ИСТОРИЈАТ ПРЕДМЕТА

А. Основне чињенице

Током 1988. године, гђа Gregoria Lуpez Ostra, шпанска држављанка, живјела је са својом породицом у области Diputaciуn del Rio, el Lugarico, неколико стотина метара удаљено од центра Lorce (Murcia).

У јулу 1988. године, постројење за прераду течног и чврстог отпада из кожара у Lorci, које је финансирао конзорциј фирми кожне индустрије, отпочело је са радом неколико метара далеко од њеног дома.

Убрзо након што је постројење отпочело са радом, дим из постројења је узроковао здравствене проблеме и неугодности бројном локалном становништву, укључујући и подноситељку представке. То је подстакло општинске власти да евакуишу становништво које је живјело у близини постројења и на крају, 9. септембра 1988. године, на основу мишљења која су дали експерти, надлежни органи су наложили дјелимични прекид рада постројења.

Након повратка у свој дом, подноситељка представке је наставила да трпи здравствене тешкоће, а запазила је загађење околиша и погоршање квалитета живота. Поднијела је жалбу Административном одјељењу Murcia Audiencia Territorial, тражећи заштиту својих основних права и жалећи се на незаконито мијешање у њен дом и нападе на њен физички и психички интегритет. У извјештају од 19. јануара 1989. године, Агенција за природу и околиш регије Murcia је регистровала да је било неугодности за становнике. Суд је, и поред мишљења Крунског савјета, 31. јануара 1989. године, одбио њену жалбу.

Подноситељка представке је затим уложила жалбу Врховном суду, који је жалбу одбио. Уставни суд је, 26. фебруара 1990. године, по жалби (recurso de amparo) коју је она уложила, одлучио да је жалба очигледно неоснована.

У фебруару 1992. године подноситељка представке и њена породица су преселили у стан у центру града, који плаћа општина. Постројење је, 27. октобра 1993. године, привремено затворио истражни судија града Lorce, на основу жалбе за прекршај из области заштите здравља и околиша, које су уложиле двије јетрве подноситељке представке.

Поступак пред Комисијом за људска права

Представка је уложена 14. маја 1990. године, 8. јула 1992. године Комисија ју је прогласила прихватљивом. У свом извјештају од 31. августа 1993. године, Комисија је једногласно изразила мишљење да је прекршен члан 8 Конвенције, али не и члан 3. Комисија је предмет доставила Суду 8. децембра 1993. године.

ИЗВОД ИЗ ПРЕСУДЕ

ПРАВО

34. Подноситељка представке наводи да је било повреде чланова 8 и 3 Конвенције због непријатног мириса, буке и загађујућег дима које су проузроковала постројења за обраду течног и чврстог отпада, смјештена неколико метара од њеног дома. Она је шпанске власти сматрала одговорним, наводећи да су заузеле пасиван став.

1. ПРЕЛИМИНАРНИ ПРИГОВОРИ ВЛАДЕ

А. Приговор базиран на пропусту исцрпљивања домаћих правних лијекова

35. Влада је тврдила, као што је то чинила и пред Комисијом, да гђа Лóпез Остра није исцрпила домаће правне лијекове. Посебна представка за заштиту основних права коју је она одлучила да уложи (в. ставови 10–15 и 24–25 горе) не представља одговарајуће средство за постављање питања у вези са сагласношћу са обичним законима или покретањем спорова научне природе у вези са ефектима прераде отпада у постројењима. Тај поступак је скраћен и брз, с намјером да се поправи ситуација очигледног кршења основних права, а прикупљање доказа у оваквом поступку је ограничено.

Подноситељка представке је требала, с друге стране, да покрене и кривични и редовни управни поступак, што се показало ефикасним под сличним околностима. На примјер, на основу тих чињеница, њене јетрве су покренуле редовни управни поступак у априлу 1990. године и након тога поднијеле кривичну пријаву 13. новембра 1991. године. Надлежни судски органи су наложили да се затворе постројења 18. септембра и 15. новембра 1991. године, али извршење тих налога је заустављено због жалби које су уложиле општинске власти и Крунски савјет (в. ставове 16 и 17 горе). Постројење је било затворено налогом судије у кривичном поступку 27. октобра 1993. године, али оба покренута поступка су још увијек пред шпанским судовима. Кад би Суд одлучио у овом предмету, на основу докумената које су поднијеле странке у овим поступцима, као што је то Комисија урадила у свом извјештају, та одлука би прејудицирала коначну одлуку домаћих судова у тим предметима.

36. Насупрот томе, Суд, као и Комисија и подноситељка представке, сматра да је посебан захтјев за заштиту основних права који је подноситељка предстваке уложила Murcia Audiencia Territorial (в. став 10 горе) ефикасно, брзо средство да се добије рјешење у погледу њених жалби које се односе на право поштивања њеног дома и њеног физичког интегритета, посебно јер је захтјев могао да постигне жељене ефекте, односно да се затворе постројења за прераду отпада. Сем тога, за оба суда, која су разматрала меритум предмета, (thе Murcia Audiencia Territorial и Врховни суд) – (в. ставове 11 и 13 горе), Краљевски савјет је изнио да представка треба да буде одобрена.

37. Што се тиче потребе да се сачека исход два поступка, које су покренуле јетрве гђе Lуpez Ostra пред редовним (управним и кривичним) судовима, Суд запажа, као и Комисија, да подноситељка представке није странка у тим поступцима. Њихов предмет није, штавише, потпуно исти као и онај из представке за заштиту основних права, па сходно томе и представке Strasbourgu, чак и ако би могле да имају жељени резултат. Редовни управни поступак се односи у суштини на друго питање, пропуст да се добије општинска дозвола за градњу и рад постројења. Питање да ли SACURSA може да буде кривично одговорна за било које кривично дјело из области здравља и околиша, је сасвим различито од питања да ли су градски или неки други надлежни домаћи органи власти били неактивни у погледу неугодности које су настале од постројења.

38. На крају, остаје да се утврди да ли је, у намјери да исцрпи домаће правне лијекове, било неопходно за подноситељку представке да покрене било који од ова два поступка. Овдје се Суд, такође, слаже са Комисијом. Имајући на располагању ефикасно и одговарајуће средство у вези са неугодностима на које се жали, подноситељка представке није била обавезна да покреће неки други поступак који би био спорији.

Стога је подноситељка представке дала државним судовима прилику, која у принципу треба да буде дата државама потписницама у смислу члана 26 Конвенције, да исправе повреде (в., inter alia, пресуда од 18. јуна 1971. године у предмету De Wilde, Ooms и Versyp против Белгије, серија А бр. 12, стр. 29, став 50, и пресуду од 6. новембра 1980. године у предмету Guzzardi против Италије, серија А бр. 39, стр. 27, став 72).

39. Из овога произилази да примједба мора да буде одбијена.

B. Примједба да подноситељка представке није била жртва

40. Влада је истакла и другу примједбу наведену пред Комисијом. Она је прихватила да су гђи Lopez Ostra, као и другим становницима Lorce, по истом питању биле узроковане озбиљне неугодности настале радом постројења до 9. септембра 1988. године, када је дио његових активности обустављен (в. став 9 горе). Међутим, претпостављајући чак да су неугодни мирис или бука - који нису били претјерани - постојали и након тога датума, подноситељка представке је у међувремену престала да буде жртва. Од фебруара 1992. године породица Lopez Ostra је била настањена у центру града о трошку општине, а у фебруару 1993. године они су преселили у кућу коју су купили (в. став 21 горе). У сваком случају, затварање постројења у октобру 1993. године прекинуло је све неугодности, што је резултовало да нити подноситељка представке нити њена породица више не трпе наводне нежељене ефекте тог дјеловања.

41. На усменој расправи, представник Комисије је истакао да одлука истражног судије, од 27. фебруара 1993. године (в. став 22 горе), не значи да неко, ко је био присиљен еколошким условима да напусти свој дом и купи другу кућу, престаје да буде жртва.

42. Суд дијели ово мишљење. Нити пресељење гђе Lopez Ostra ни затварање постројења за прераду отпада, које је, сем тога, било привремено (в. став 22 горе), не потире чињеницу да су подноситељка представке и њена породица годинама живјели само дванаест метара удаљени од извора неугодног мириса, буке и дима.

У сваком случају, ако подноситељка представке сада може да се врати у свој бивши дом, пошто је постројење затворено, то би био фактор који треба да се узме у обзир у одређивању штете која јој је...